Od uskršnjeg zeca preko „palminih grana“ do omiljene „aleluja užine“: Tokom vekova razvili su se brojni običaji i simboli vezani za Uskrs koji – iako delimično promenjeni – i danas žive.
Među najpoznatijim simbolima nalaze se zec, uskršnje jagnje i jaje, ali i tradicije poput „palminih buketa“, zveketanja drvenim čegrtaljkama i blagoslova uskršnje hrane obeležavaju ovaj praznik. Mnogi od ovih običaja potiču još iz davnina.
Jaja su u mnogim kulturama bila i ostala važan simbol. Hrišćani su preuzeli ovaj simbol i protumačili ga kao znak Hristovog vaskrsenja: baš kao što pile probija ljusku jajeta, tako i Isus izlazi živ iz kamenog groba – jedna od mnogih tumačenja.
Legende o jajetu
Oko jajeta su se isplele i brojne legende. Jedna od njih govori o Mariji Magdaleni koja je jajetom potkupila stražara da bi mogla da prisustvuje suđenju Isusu kod Pilata.
Tokom posta bilo je zabranjeno konzumiranje životinjskih proizvoda – jaje, nekada smatrano „tečnim mesom“, postalo je željeni uskršnji poklon. U nekim krajevima jaja su čak korišćena kao sredstvo plaćanja.
Uskršnji zec
Kako je zec povezan s jajetom – ostaje nepoznato. Prvi put je pomenut 1682. godine. Jedna teorija kaže da je došlo do pogrešnog tumačenja uskršnjeg jagnjeta. Tako piše i u etimološkom rečniku Fridriha Klugea.
Drugo tumačenje glasi: Pošto zečevi spavaju širom otvorenih očiju, postali su simbol vaskrslog Hrista koji „više ne spava“. Njihova poznata plodnost takođe ih je učinila simbolom životne punoće i vaskrsenja.
Danas je čokoladni uskršnji zec nezaobilazni deo uskršnje korpe – tradicionalno se zajedno s ofarbanim jajima skriva i traži na Uskrs.
Uskršnje jagnje
Za razliku od zeca, kod uskršnjeg jagnjeta je hrišćansko značenje jasno: Ovca se već hiljadama godina smatra simbolom života – daje hranu, odeću, muzičke instrumente i dugo je bila važno žrtveno biće. U Bibliji prorok Isaija je prikazuje kao sliku „sluge Božjeg koji pati“, a Jovan Krstitelj Isusa naziva „Jagnjetom Božjim“.
U pismima Petra i Pavla Hristos se naziva „pravim pashalnim jagnjetom“ – simbol hrane, pića, slobode i pomirenja s Bogom. Kao simbol Hristovog vaskrsenja, jagnje je postalo i deo uskršnje kulinarske tradicije: do danas je običaj da se biskvitna jagnjad nose u crkvu na blagoslov hrane.
Palmin buket i uskršnja grana
I biljke imaju značajno mesto u uskršnjoj tradiciji. Na prvom mestu je „palmin buket“ koji podseća na biblijski ulazak Isusa u Jerusalim. Kao „kralja mira“ dočekali su ga s palminim granama – u judaizmu znak poštovanja i pobede. I ove godine su se na Cveti palmini buketi blagosiljali, a u nekim mestima su ih pratili i drveni magarci s figurom Hrista.
Umesto pravih palminih i maslinovih grana, u Austriji se obično koriste zeleni i cvetajući izdanci drugih biljaka kao što su šimšir, jela, kleka i vrba sa „mačicama“.
Izgled palminih buketa razlikuje se od regije do regije. U nekim krajevima grančice se vezuju u bukete, a u drugima se pričvršćuju za štapove. Negde se u njih upliću jabuke i narandže, dok se drugde kite perecima, ispražnjenim jajima i šarenim trakama.
Mnogi običaji
U Gornjoj Koruškoj običaj su takozvane „palminske metle“. Tamo se buketi pričvršćuju za lešnikove štapove i deluju veoma veliki. Palmin buket iz doline Lavant poznat je po svojoj umetnički ispletenoj dršci od vrbe. U Koruškoj je poznato i nošenje visokih palminih štapova u dolini Kač.
U Tirolu su specijalitet i „palmlatten“ – ukrašeni štapovi koji mogu biti dugi i do 35 metara i koje nosi i do 30 osoba. U mestu Imst postoji čak i takmičenje za najdužu „palmlattu“. Prema biskupiji u Insbruku, svetski rekord drži opština Vals s palmlattom dugom 45,55 metara.
U selima je običaj da se blagoslovljeni buket tri puta obiđe oko kuće radi zaštite od groma, požara, bolesti i nesreće, ili da se blagoslovljene grančice ubodu u njivu u nadi za dobru žetvu. Takođe je uobičajeno da se pojedine grančice postave iza krsta u „Božjem uglu“ ili na ulazna vrata.
„Palmin magarac“ u Tirolu
Jedinstven je običaj u mestima Taur i Hall u Tirolu, gde se održavaju poslednje „procesije palminog magarca“ u zemlji. Tom prilikom se skoro prirodna figura drvenog magarca s Hristovim likom vuče kroz selo. U Tauru se figura nalazi u privatnom vlasništvu, dok se u Hallu može videti tokom cele godine u župnoj crkvi.
Uskršnja grana – najčešće od vrbe, trešnje ili forzicije – nema direktno biblijsko poreklo, ali simbolizuje buđenje života. Ako se rano unese u kuću, grane do Uskrsa procvetaju. Ukrašene šarenim, umetnički oslikanim jajima, predstavljaju plodnost i pobedu proleća nad zimom.
Koreni blagoslova hrane
Koreni blagoslova uskršnje hrane potiču još iz sedmog veka. Hleb, šunka, jaja, ren, so i začinsko bilje tradicionalno se stavljaju u korpe koje se na Veliku subotu donose u crkvu na blagoslov tokom uskršnje liturgije. Sadržaj se obično konzumira za uskršnji doručak, tzv. „aleluja užinu“.
Posebno je popularan blagoslov hrane u Koruškoj i Štajerskoj, gde se obavlja još tokom dana u crkvama, kapelama, pa čak i pored seoskih kapelica i krstova. Blagoslov se slavi kao završetak posta i podseća na trpeze koje je Isus delio s drugima.
Čegrtanje umesto zvona
Jedan od najrasprostranjenijih običaja u Austriji je čegrtanje. Od Velikog četvrtka do Velike subote deca idu po selu sa drvenim čegrtaljkama i tako zamenjuju crkvena zvona koja su „odletela u Rim“. U zavisnosti od regiona i župne tradicije, postoje različiti stihovi koji se pritom izgovaraju.
„Mi čegrćemo, mi čegrćemo Anđeoski pozdrav, koji svaki katolik mora moliti. Kleknite, kleknite na svoja kolena, izmolite tri Očenaša i jedno Zdravo Marijo“, glasi verovatno najpoznatiji stih. Čegrtači, često ministranti, za to dobijaju slatkiše ili džeparac.
Posebno visoko moraju da se popnu čegrtači u Lincu: već godinama se za Uskrs – na Veliki petak i Veliku subotu – čegrće sa tornja katedrale. Deca moraju savladati 392 stepenika do gotovo samog vrha, na visini od 68 metara. Prema biskupiji Linc, na toranj se penje tri puta dnevno – u 7:00, 12:00 i 19:00 časova – i čegrće se u ta tri termina.